Priča našeg vodiča
Pored nesporne lepote Oksforda kao i lepote života, a sigurno i studiranja u njemu, ono što iznova vraća posetioce u ovaj grad svakako jesu njegovi stanovnici i njihova učtivost i poštovanje koje imaju kako jedni prema drugima tako i prema turistima.
To se već da osetiti kako stupite u autobuse gradskog prevoza gde vas uvek dočeka nasmejano lice vozača i čuveno pitanje- And how are you love today?– Ulazak u autobus je zaista pravi mali ritual gde pre same kupovine karte pozdravljate vozača, upitate ga kako je tog dana, on učtivo odgovori uz po koju pošalicu, upita vas kako ste, oslovljavajući vas sa love ili dear ako ste ženskog roda, vi odgovorite i nastavite ka svom sedištu. I tako dok se svi ne ukrcaju i dok se ne ustanovi da smo svi dobro, a i da nas vreme baš lepo služi čak iako pada kiša. Vožnja se onda nastavlja do sledeće stanice, novog putnika i nove priče. Ne moram posebno da naglašavam da se pri izlasku vozač pozdravlja i da mu se zahvaljuje na vožnji, a on vam uglavnom odgovara mahanjem u retrovizor.
Stanovnici Oksforda izuzetno vole zdrav život, pa ćete neretko u rezidencijalnim krajevima grada sresti maratonce kako džogiraju. Po oksfordskom pravilu će vas i oni pozdraviti, a onda i izgovoriti cheers ili ta u znak zahvalnosti što ste im se sklonili sa puta čak iako im niste na putu.
Ipak, najsjajniji primer oksfordske učtivosti i predusretljivosti za mene je situacija u kojoj smo se našle jedna učenica i ja pošto je ona na jednoj od linija gradskog prevoza zaboravila ranac u kome je bila veća svota novca. Potragu za rancem smo započele tako što smo se stacionirale na jednoj od stanica i počele da zaustavljamo sve autobuse. Iako su vrlo lako mogli da okarakterišu našu strategiju kao iritantnu, svi vozači su zamolili putnike da se osvrnu i potraže ranac. Kako to nije dalo rezultata jedan od vozača nas je uputio na predstavništvo Oxford Bus Company i njihov veliki parking gde bi se potraga sutradan nastavila kada svi vozači završe smenu.
Zakazale smo odlazak, osoba sa druge strane žice nas je uveravala da će sve biti u redu i da Oksford nije takvo mesto gde niko ne bi prijavio da je našao veću svotu novca. I, zaista, ranac i novac su bili tamo gde je učenica i opisala da ih je ostavila, a zaposleni u Oxford Bus Company su nas onda proveli kroz svoje prostorije, poslužili čajem i kolačićima i raspitivali se o Srbiji. Za kraj su nam priredili nezaboravnu vožnju nazad do grada. Umalo da zaboravim da su nas pre svega pitali kako smo :- ).
