Predrasude koje poput gustog vela tajni obavijaju Engleze i samu Englesku zapravo su samo plašt koji čuva jednu potpuno drugačiju priču od radoznalih pogleda nas „kontinentalaca“.
Jedna od onih koje se, gotovo kao legende, prenose „sa kolena na koleno“ jeste i priča o engleskim vremenskim (ne)prilikama. Tako bi u opšte poznatoj društvenoj igri koju i sami Englezi vole i rado praktikuju, a koju je kod nas proslavila „Slagalica“, kiša verovatno bila jedna od prvih asocijacija na Englesku. Tokom tri nedelje mog boravka na koledžu Sent Edmunds, nije pala ni kap kiše. Štaviše, gospođa Kejt, brižna i predusretljiva medicinska sestra koja na ovom koledžu vodi računa o zdravlju i dobrobiti sve dece koja pohađaju letnju školu, sa nevericom u glasu ispričala mi je da je Englesku zadesilo jedno od najtoplijih leta u poslednjih desetak godina, jer su temperature išle i do tridesetog stepena! Što je značilo da su moje gumene čizme ostale da čame u koferu tokom te tri nedelje prelepih letnjih dana!
Međutim, kada bih u nekom trenutku ponovo bila u prilici da igram onu igru sa početka ove priče, mislim da bi moja asocijacija na „ostrvljane“ i njihovu prelepu zemlju bila jedna sasvim druga reč. Napolju ste, divan je i sunčan avgustovski dan, očekujete da kada podignete glavu ugledate beskrajno plavetnilo bez ijednog oblačića na vidiku. Ali ono što dočeka vaš radoznali pogled je plava pučina čije je savršenstvo narušeno samo beličastim talasima i dokle god vam pogled seže to meko paperje ukrašava englesko nebo, čineći ga prizorom kakav, sigurna sam, nikada nećete zaboraviti.
I dok poput Šerloka jurite londonskim ulicama u lovu na suvenire koje ćete poneti kao uspomene na ovaj narod i njihovu domovinu, ili dok stojite na brdu iznad Oksforda kraj grupice Japanaca koji svi do jednog mašu „selfy stick“-om (štapom na čiji kraj postavite telefon kako biste mogli da sami fotografišete i sebe, ali i čitavu panoramu oksfordskih tornjeva!), dok pijete čaj u nekoj od čajdžinica ili možda u vindzorskoj „Krivoj kući“ (nije kriva kao toran u Pizi, ali naginje ka tome!), dok u smiraj dana sedite kraj Temze ili u nekom od parkova, bosonogi i svesni da vas zbog toga niko neće gledati čudno, ili dok uživate u pogledu na reku Kem sa željom da se jednog dana vratite u Kembridž kao akademac – dok radite bilo šta od ovoga u Engleskoj, ne zaboravite da povremeno podignete pogled. Ono što ćete tamo zateći ne viđa se baš često. Poželećete da ponesete sa sobom parče tog svoda i pomalo ćete zavideti „ostrvljanima“ na tom poklonu, zbog kojeg ćete se sigurno rado vraćati engleskom letu.
